„Valja se…“

Kažu stariji da danas svašta nešto valja započeti, pa reko’ da uradim i ja jedan članak pre nego odem u kafanu.

Neki koje poznajem bi rekli – i to prlično ozbiljno – da smo mi „Englezi“ već proslavili Božić. Ne znam otkud nam ta crta da sve živo generalizujemo. Evo i ja sad to uradih. I to stvari koje baš i nemaju neke veze jedna sa drugom. Moji su ionako stigli ovde gde smo sada iz brdovitog Kolašina. A mene je uvek nekako sram kad kažu „Englez“ jer, ovaj, još uvek tamo nisam bila.

Eto, toliko od mene danas.

 

Par narednih

Korak 2.

Da li su teoretičari odredili kritični period za usvajanje stranog jezika? Da.

Da li ima sve više i više onih koji u tu teoriju ne prihvataju? O, da.

Da li ima onih koji tu teoremu u praksi svaki dan pobijaju? Definitivno.

Stalno prepričavam jednu situaciju sa početka mog rada sa odraslima. Jedna gospođa u penziji je došla i izrazila želju da želi ovladati osnovnom komunikacijom na engleskom. Njen razlog, iliti motiv, kako god to neko zvao, je bio taj što želi da putuje i ne želi da ponovo dođe u situaciju da ona i njen suprug budu jedini u hotelu koji ne znaju nijedan svetski jezik.

Nažalost, zbog porodičnih obaveza je morala ranije da odustane od kursa, ali za ono vreme koje je tu provela zadala je ozbiljan zadatak celoj grupi. A meni postala jako dobar argument protiv gorespomenutog kritičnog perioda, i u korist volje i želje kao odlučujućih faktora.

Što nas polako dovodi do:

Koraka broj 3

Volja/Želja + upornost + rad + posvećenost + redovnost u dolascima na čas = ovladavanje jezičkim konstrukcijama koje su izgledale neverovatne.

Nemam običaj da dajem domaće zadatke svakog časa. Kapiram da su većina onih koji dolaze zaposleni porodični ljudi, a da svi imaju dosta dodatnih obaveza, ne ulazim u to koje prirode. Neki email, koji mogu da pošalju kada imaju vremena za to je OK, da se baci pogled na reviziju koja dolazi, takođe, ali nešto više od toga smatram da bi bilo previše. Polazim od sebe, bilo koliko da me na primer ova ideja bloga oduševila, i bilo koliko da želim da mu se posvetim, ne stignem baš svaki dan da se ulogujem i da ažuriram.

Ali zato na samom dvočasu se potrudimo da što više stvari uradimo, razjasnimo i što je najvažnije – da ne zapostavimo konverzaciju.

Talenat u celoj ovoj priči može samo da olakša stvari, da bude onaj „začin C“, ali kao što svi znamo, i ako zaboravimo da ga stavimo u jelo, potrudićemo se da ga nadomestimo nekim drugim dodatkom, i jelo će i dalje biti jestivo, sa možda još zanimljivijim ukusom.

To be continued…

 

Korak 1.

Rad sa odraslim polaznicima, posebno sa onima koji se svrstavaju u tzv. „početni 1“  jako se puno razlikuje od rada sa decom. Pre svega zato što njih niko „ne tera“ da pohađaju časove.

Pa ipak, ne zanemarljiv broj njih sedne na svoje mesto sa dozom nesigurnosti i neverice u svoje mogućnosti.

Pretpostavljam da to ima velike veze sa onim iskonskim strahom od novog i nepoznatog. I pretpostavljam da taj strah nikada ne prerastemo.  Dati im do znanja da oni predviđeni program mogu savladati bez obzira na to da li su strani jezik ranije i koliko ranjie učili je možda i osnova za sve dalje korake.

A pošto kažu da slika govori više od sto reči, ili hiljadu, zavisi od autora do autora, zadatak predavača bi trebalo za početak da bude da od tačke A – koju ćemo predstaviti kao:

polaznika dovede do tačke B:

Da li će neko tu prepreku preskočiti za dva ili dvadeset časova je već potpuno individualna stvar. A opet, oni kojima treba malo više vremena da prevladaju tu kočnicu to rade na bar dva načina. Neko se postepeno oslobađa a drugi se, pak, posle dugog mudrog ćutanja, otvore najednom.

Naravno da nema idealnog recepta kako do toga doći i da svako treba da nađe neki svoj put, ali najbitnije je ne odustajati.

Odrasli i strani jezik

Kada jedna odrasla osoba odluči da počne sa učenjem stranog jezika, potrebno je taj proces raščlaniti na nekolko koraka, a opet odavati utisak celine. Za sada ću se koncentrisati na one koji kreću od tzv. početnog nivoa.

Korak 1. Ubediti ih da oni to mogu savladati.

Korak 2. Ubediti ih da ne postoje starosne granice.

Korak 3. Ubediti ih da za učenje jezika nije presudan talenat, već rad i upornost.

Korak 4. Ubediti ih da samo putem pokušaja i pogreški mogu krenuti sa procesom učenja.

Korak 5. Ubediti ih da to što oni kažu nije nimalo smešno ni meni (npr.) kao predavaču a ni onima koji se nalaze u grupi, a sutra ni onima sa kojima budu komunicirali u real-life situacijama. Ali da treba da bude zabavno– to da.

Korak 6. Demantovati ih u najkraćem mogućem roku svaki put kada kažu „ovo je nemoguće“, „ja to ne mogu“, „ja to nemam pojma“

Korak 7. Podstaći ih da i sami, pored svih obaveza koje imaju, počnu da istražuju, upoređuju, zapitkuju.

Korak 8. Dati im do znanja da čak i uz umereno korišćenje gramatičkih termina, koje je tokom vremena večina verovatno izgubila iz vida, može da se dođe do preciznog korišćenja raznoraznih konstrukcija.

Korak 9. Kroz insistiranje na konverzaciji, ukazati na razliku između „školskih“ pravila i onoga što se zove razgovorni stil, i u našem i u bilo kojem drugom jeziku.

Korak 10. Probuditi u njima želju i volju da sa učenjem stranog jezika nastave, na bilo koji njima trenutno dostupan način.

Ako sam neki korak preskočila, biću zahvalna da mi se na to ukaže a detaljnije o svakom od njih imam nameru u narednom periodu da „razvezem“.

Google Translate: Friend or Foe?

Apsolutno je nerealno očekivati da se u današnje vreme, kada deca već od svoje treće godine u rukama drže mobilne telefone ili sa sedam godina imaju aktivne profile na Facebook-u i za koju je Mr Gooogle nešto od čega sve počinje, nešto od toga ne spomene ili ne primeni u školi.

Google Translate je jedna od alatki na koju će deca prvo naići i koju će, naravno, i pokušati da iskoriste kao pomoć pri prevođenju ili pisanju nekog teksta za čas stranog jezika. Da li je to dobro?

 

Kao i uvek u životu, da, ako se nađe prava mera.

Najgore što može da se uradi je da se jednostavno u polje za prevod ukuca tekst, klikne na strelicu za prevođenje i da se na kraju to što se dobilo kao prevod, jednostavno odštampa ili bez razmišljanja prepiše.

Postoji par boljih načina da se od ove alatke zaista dobije pomoć. Jako je korisna za one samouke ili one znatiželjne koji u kući nemaju nekoga ko im može pomoći oko stranih reči.  Oni u polje za prevod mogu uneti reč na stranom jeziku i kliknuti na ikonicu uz pomoć koje će čuti izgovor reči. A prevod reči (ne rečenice ili teksta) koji se dobije, treba uzimati uz rezervu, i shvatiti samo kao predlog koji bi trebalo proveriti na još nekoliko mesta.

Ako se tako shvati, onda je, po mom skromnom mišljenju, odgovor na pitanje iz naslova: friend.

Conditional 1

Postoje četiri vrste pogodbenih rečenica u engleskom (takozvane „If“ rečenice). U ovom delu ćemo se zadržati na tipu 1 ovih rečenica (Type 1).

Ova vrsta pogodbenih rečenica se upotrebljava kada govorimo o nečemu što je moguće i što će se (ili neće) dogoditi.

U osnovnoj rečenici imamo buduće vreme, a u sporednoj stoji sadašnje vreme. Na primer:

If I find her address, I will send her an invitation.

 If John has the money, he will buy a Ferrari.

If I don’t see him this afternoon, I will phone him in the evening.

Speaking

„Meni samo treba da znam toliko za neku osnovnu komunikaciju“ je rečenica koja se može vrlo često čuti od nekoga ko počinje sa učenjem stranog jezika, i to posebno u situacijama gde se taj jezik uči van neke osnovne ili srednje škole.

Ono na šta se u tom trenutku malo zanemari je činjenica koliko, manje ili više, kompleksnih konstrukcija, kongruencija, gramatičkih pravila i ostalih sličnih „začina“ stoji iza svake rečenice koju izgovorimo.

Naravno, postoje i drugi načini učenja stranog jezika osim onog klasičnog, uz knjigu, prilagođene i gradacijski poređane tekstove i gramatiku. Jedan od onih koje stalno „reklamiram“ je gledanje filmova. Poznato je da veliki broj dece jezik potpuno nesvesno nauči kroz gledanje crtanih filmova, i na taj način usvaja vokabular i raznorazne konstrukcije.

Takođe, jezik se uči i kroz igrice, ali i kroz menije na telefonima i računarima, koji se podese na nekom drugom jeziku a ne na maternjem.

Spisak se naravno nastavlja, a kada se to ukombinuje sa klasičnim učenjem jezika na časovima – rezultati mogu zadivljujući.